Halubajski zvončar
Autor: Vladimir Jugo -Veli
Svaki grad i kraj, svako velo ili malo misto imalo je i ima svoj žarki, raskošni, ali i kratkotrajni cvijet veselja i karnevalske raspuštenosti, vragolija i vraganja - sve što je lijepo uvijek tako kratko traje - i to je izražavalo kroz svoje, nikad ponovljene negdje drugdje, oblike - mesopusne maske, »uniforme«, specifičnu garderobu, dezene I dizajne koji su kroz stoljeća postali tradicija, Ali, uvijek obogaćena nečim novim jer vrijeme, nažalost, ne stoji i tko se ponavlja, gubi bitku s nezasitnom publikom i okolinom. Oni koji žele povratak na staro, ispadaju iz kola maškara i zvončara, jer je to tako u trpkom življenju koje je nekad, a i danas to čini, unosilo karnevalsko svjetlo u sivilo trajanja.
Kao što je onaj Prometej ukrao vatru bogovima da ugrije ljude, tako to čine i pusni ljudi svuda,
pa i kod nas. Nismo jedini, ali smo originali, ipak barem tu svoji na svome u ovom sve više globalizlranom svijetu u kojem se razne »elite« igraju Boga i evolucije,
želeći nas smjestiti u kaveze kao mlade majmune. Dati nam i čips i usaditi čip u meso da bi nas kontrolirali i oblikovali po svom suludom konceptu.
Nastoje, ali neće uspjeti.
Upravo je karnevalsko doba, to peto godišnje doba, dokaz da može postojati kaos zabave i opuštanja, ali i da postoje uvriježena pravila lijepog ponašanja. Sloboda nesputana gotovo ničim osim onim - veseli se i pusti drugoga da uživa. Ne želimo mudre recepte i lijekove sa strane, makar će doći i vrijeme za njih kada ćemo ih ipak morati uzimati jer mi to želimo!
Otkad znamo za se
Ja san kastavski Halubjan (ne Halubajac, kako to neznalice ponavjaju kot ćuki al kukavice ono kuku, a ne reču Opatijan, ni Grobničanac, a morda i daju) i otkad znan za se, Halubajski zvončari, keh su rodile Halubajki, s manun su. Oni su odvavek, sada su tu, a bit će i zavavek, se dokle bude nas i naše besedi, čakavskega zajika, ča lepo reče Ivanka Glogović-Klarić. Ti čakavski zajik bliži je slavensken od književnega, štokavskega, pa ni dijalekt.
Jezikoznalci kade ste, ča mučite? Za me su Halubajski zvončari najboji i najoriginalneji, magari su mi dragi i si drugi ki su naši i duša ovega kraja. Rukavački, keh su Talijani malo modernizirali z cvetići na krabujosnicah, Mučićevi, Zvonejski, grezeji Grobnički dondolaši i da ne spominjen neke njihe kopije. A zač?
Halubajski zvončari diše po zemje, dele, sakramenskoj muke, dugoj stotine let. Za njih se zna ki zna otkad. Postoji oni mit o boju na Kosove poje, ma i oni o boje na Grobničken poje. A kad je neč mit, to ne moreš više skrit ni ubit. Najme, više ni istina leh je, ma postoji mit, al legenda da su zvončari na Grobničken poje potukli Tatari al Monogli, al Turki kad su se od zlatnega Samarkanda al zlatnega Carigrada zaletavali se do Velebita, Učki i do Jadranskega mora. Morda njin je na čele jahal oni Timurlen, morda Džingiskan, morda Kublajkan. Bilo ča bilo i ki bil, oni naš domaći ugarsko-horvatski kraljić Bela Četrti je bežal kot zec va Boduliju, primorsku i dalmatinsku, a onda su zvončari, halubajski, a da ki drugi, potukli na Grobničken poje ti nomadi z srednje Azije.
Strašne maski, bačuki, mačuki, popucale su glavini i leteli perčini i repići na grobnički pesak. Pobegli su furešti z Azije i nisu se vrnuli, a neki su ostali i va Studene kot prišlići. Priča istina? Ki zna?!
Zvončar je zakon
Halubajski zvončari nisu imeli vremena, a ni preveć Školi da zapišuju svoji dani i leta. Osnovani su davno, bez štatuta i zakona, nekad pul Bačurkine oštarije va sele Marčeji. Od njih je najveć ono poznato napisal barba Ivo Jardas Matijašev va superzbornike »Kastavština«, kega je objavila Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (brižan je zapiševal i čekal više od dvajset let da se knjiga rodi). Obahajali su, kod i danas, svoj kraj na Pusnu nedeju, pundejak i Pusni utorak.
Na rite zvonac kot kotac, va ruke bačuka al mačuka, nekad stomanja, danas belo-modra, marinerska maja, na njoj ovčja al kozja koža, okole vrata facol (kravata od Croata?), bele brageše, gojzerice na nogah da se more poć seć va njih drevo va šume al palit krbun kad snegi pasaju va gore pod Snežnikon i kopat rabi za šterni. I gremo, kumpanija čeka, a i ženica če se načekat dokle se zvončar zlomjen i vlasić nakraman vrne doma: Dome, slatki dome!
Zamislite to pasano vreme: celega leta delat kot blago - doma zemju kopat, travu kosit, štrpat, hodit na delo va grad, ako ga se najde, nedeju poć na mašu da ku minjicu zagleda i nježno zgobi, ako Bog da, samo kap veselja tu i tamo. Nigdere TV, radija, knjig, novine tu i tamo, samo tu i tamo ćakuli i štorije po zime, puna kuća dečini, malo suhega kruha, a ipak puno pjesmi i sused i prijatelj. Tri važne stvari va živjenje-rojenje, ženidba, smrt. I vojska! Rat je, pogini za svetega cesara ki zna kade i zač. Pa ča, i prasca se ubije kad mu je vreme!
I onda pride to pusno vreme. Obahaja se, zajde va sako selo i saku kuću. Bukaleti z vinon čekaju, ulenjaki, presnac, pa i tanji gulaš, stiskanje ruk, srdačni pogovori za dušu i srce ki se pamete leto dan. A zvončar krača po zavičaje i duša mu leti kot tić.
Pij va rit, ne va glavu
Sada već puno let na Pusnu nedeju gredu Halubajski zvončari preko Garić, Klici, Zorzić do Saršoni pa do Mladenić, Trtan i Škurinje, a za ten na Rečki karneval čigovi su »pioniri« od 1983. leta kot i Pehinska gospoda i kumpanija rečka »Lahko ćemo«. Na Pusni pundejak spuste se preko Sroki, Brnčić do Kastva-grada i klate nazad preko Žegoti, Dovičić, Brnasi i Široli va Viškovo. Pul Brnas jih je 1949. leta milicija opomenula da ne moru zvončarit aš da nimaju dozvoli, a zaradi one teorije - religija je opijum za narod, pa i zvončari. Nekeh su zaprli i va milicijsku stanicu va Viškove, pa su zvončari z mačukami razbili sa stakla, a puški se ipak nisu oglasile. Fanj su jih po noće pobrali i zaprli, a drugi dan bilo jih je puno, puno više! A ženske su murije zmerale bez rešpeta!
Trdoglavci, brtoglavci, Halubjani. Nećeš ti mane zapovedat, ma ki bil i otkuda! Za zvončari pohaja mići milijun judi. Mladići, divojki, dečarija, pa i ozbiljni i šeriji paroni. Da se pozdrave z poznatemi prijateli, vide ako kuća napreduje, su judi va sele pravi al vrtiprahi, ki se rodil, oženil, umrl.
Zvončari pak imaju svoju komandu i reguli. Ne pij va glavu, pij va rit. Ako te pijača prezame, skrij se zad zid i odspi, pridi na se. Žensken vragaj, ma ne budi štufan i bez krijanci. Zlatna beseda i smeh saka vrata otpiraju, pa i ona rajska!
Pust gori, delo čeka
Semu dojde kraj. Onda sledi veli finale. Grdi, grešni i ludi PUST diže se na svoj sramni stup da bi gore zgorel va ognje pročišćenja. Naivni novinari reču da je temu razlog - gori mesto nas da okaje se ono ča smo va ludemu maškaranemu razdobju storili. Neš ti to, i formulaciju, i obrazloženje! Simbolika neka postoji, ali kade je, ki to zna. Pust gori, delo čeka! Kega? Nas?
A ovo ča je danas ostalo od karnevala, se je to više-manje va svrhu turističke i političke promidžbi i agit-propagandi. Neka sako mesto i saki grad ima svoju procesiju, prem su se one, crkvene i karnevalske, smešne i ograničene. I da imaš vremena i soldi, ne moreš na seh arivat, a bojin se da su, sve u svemu, užasno ukočene, namešćene, pune prenemaganja, šminki i kreveljenja, da ne rečen - dosadne i dugočasne. Tu se, da bi ih podnesal al podnesla, zaspraven moraš dobro napit, i to va zdrav mozak, a ne »va rit«. Morda su to zakoni ovoga modernega doba ili globaliziranega površnega i brzo menjajućega sveta va ken imamo najmanje vremena da se zagjedaš va se, aš ti si nude razni nepotrebni nadomjeski i »ersatze«, a da bi sebe istaknuli kod persone par exellence, ma to nisu.
A halubajski zvončar je, priznali to al ne, ipak princ karnevala ili morda vrag, ma vavek mio i drag srcu. I on i si drugi ki to delaju zdušno, ne radi mode i poklad, nego zato ča je to duboko va njih. Jer jin fašnik ili pust treba va živjenjen kako sol va hrane.
Halubjan - mlad kako medved od 100 let
Nekoliko riječi o Kulturno-prosvjetnom društvu "Halubjan" koje je postojalo kroz prošlost, a bilo temelj mnogim današnjim domaćim udrugama halubajskog kraja.
Prolazi sve, pa i vrijeme prvih susreta. No, za me si lijepa još, a tu je i onaj spomen drag, taj jedva vidljiv trag onoga što je ostalo. U življenju doista prolazi sve, ali dolazi i novo. Na tragu prošloga, na početku nepredvidljivoga. Che serra, serra!
Tada, daleke i ipak bliske godine 1908. sve je bilo drugačije. Stvarno, prolazi sve. A tada tog ljeta Gospodnjeg i vražjeg 1908. još nije bilo ni radija, ni televizije da vam nudi sto modela automobila za vas, samo ustanite od jutarnje kavice i vozite se sretno kao tupi rob limenog ljubimca. Ni novina, ni knjiga, ali škola jest tu i tamo. Samo krvavi rad za opstajanje doma ili odlazak preko velike bare - trećina mladića bila je u Americi da bi izgradili zahode u kući, a da više ne idu na nuždu oko kuće.
Uistinu, te je godine osnovano u Sv. Mateju, prije Viškovom bregu, Viškima, danas Viškovu,
Kulturno-prosvjetno društvo »Halubjan«. Glavni pokretač društva bio je upravitelj mjesne pučke škole Božo Dubrović, prvi predsjednik i voditelj pjevačke
i tamburaške sekcije (učitelji su tada na selu bili lučonoše kulture u mraku, nisu zurili u TV). Dozvola za službeni rad stigla je 1909. iz Trsta, pa što!
Neslužbeno zvončari su se gibali okolo već tko zna otkad tim zelenim Halubjem gdje je bilo više krava, koza i ovaca nego ljudi, a danas je zna se kako.
Sto let sreći ai nesreći
Ne sme se lagat, bila je tu već od 1904. tamburaška sekcija Halubajska zora, ma ime Halubjan se održalo va oveh prveh 100 let. Vavek je neč delalo, juden je rabilo i malo kulturi. Je škuro okole, ma svećica al lumin moraju goret i osvetit škurinu. Za ti već pasani judi ča su kopali škrtu zemjicu od zori do mraka, bili paleri, zidari, dubili Sueski i Panamski kanal, kavu na Preluke, zdigali palači va Opatije i Reke. Za te pasane ženske, brižne mlekarice ke su nosile košari, dnevno hodile i po 40 kilometar i gojile celi kup dečine. I vavek su kantale delajuć. Vavek se našla neka mona, al neki jako vredan, pametan, lud i samozatajan čovek ki bi ti kamečić kulturi daje rival i nosil kot lampeš kroz noć živjenja.
Tako je bilo, tako je i ostalo. Samo, ča se sad na teh sto let, ti jubilej ne zlatni, ne dijamantni, leh biserni, malo pozabilo. Mlaji mare i ne mare, stareji se zmišjaju, oteli bi da se proslavi, obilježi, ma ni više moći, a ni voji. Samo odmahnu z rukun, ča ni dobro, mesto da porivaju mladi, opale njin drugarsku i judsku kritiku da startaju z feštun.
Najstareje generacije kanturi i tamburaši već dugo ne kantaju i ne tamburaju, samo je tišina vječna, a glasi se gase.
A ja san del sega tega bil, ja san ta mona, jedan Liburnjan na vrhe Učki, morda niže, kot Mate Baštijan nekad, magari bliže moru. Ja san ta mona ka to mora spomenut, teh sto let - sreći al nesreći! Ipak sreći, to nisu ćakuli ni trapuli, leh neč ča zlata i živjenja vredi!
Zvončari zvone već milijaru let
Za vrijeme ratova, Prvog i Drugog svjetskog, »Halubjan« je prekidao aktivnost, trebalo je preživjeti, ratovati od Soče do Galicije, ubijati sebi slične siromahe. No, mir je činio da cvjeta tisuću cvjetova.
Najšire se išlo 1976. godine kad se sav rad na »duhovnoj nadgradnji« odvija u okviru Kulturno-sporttkog društva »Halubjan«. Tu su vječni zvončari, pjevači (bio je i folklor neko vrijeme), muiki i mješoviti pjevački zbor, koji je svoje zlatne dane otpjevao pod ravnanjem Lea ivančića u sklopu Združenih zborova Kastavštine (Crvena zvijezda, odnosno Istarska vila, ženskog zbora Učka iz Jušića i Matulja. Stižu i boćari iz Viškova, Marčelja i Marinića, a tu je i NK Halubjan, osnovan 1969. Najveću ulogu u tom povezivanju imao je Ivan Jardas Matijašev.
Igralište NK Halubjana otvoreno je utakmicom s NK »Rijeka« 2. svibnja 1977. pred 6 - 7.000 gledalaca.
Godine 1983. KSD Halubjan dobio je Zlatnu plaketu Sabora u povodu cpjamantnog jubileja društva, i to iz ruku nesretnog ^dr.otipe šuvara, i održao veliku priredbu u Domu kulture Viškovo, sada Domu branitelja, što su ga izgradili Titovi partizani u gladno poraće. Vremena se mijenjaju i još će se.
Ponos Halubja,toga biser-zrna Liburnije, ipak su, zvončari, Halubajski zvončari. Bilo ih je manje, tukli su se 1947. s ideologiziranom milicijom, ali su stekli velik ugled u okolici i svijetu. Gostovali su često u Italiji - Verona, Fano, Opicina, Muggia, bili na Olimpijskim zimskim igrama u Sarajevu 1984. pa na Vinkovačkim jesenima i Smotri folklora u Zagrebu, Senju, Rijeci bezbroj puta, a 1995. gledalo ih je milijun ljudi na karnevalu u njemačkom Dusseldorfu. Iz halube, ovčarske kolibe od kamena, drva i slame, do velikog svijeta samo im je bio koračič pod maskom i zvonom. Oni su istinska legenda.
Stari duh u novim ljudima
Koliko su milijardi koraki storile se te ženi i muški, koliko su dobrovojneh ur i dani, pa i let zgubile na Halubjan, a morda ipak dobile, va teh 100 let. Halubje se promenilo, a menjaju se i judi, to je proces bez kraja i konca.
Prvo 1990. leta općina Viškovo, Halubje, imela je okole 4.000 žitelji, danas jih, 18 let kašneje, ima neki govore 17.000 neki i više. Puno je prišlići, malo domaćeh, pa i ti novi judi su dobrodošli, ako usvoje duh kraja ki slavi svojeh baren 100 let kulturi, a z školun i više. Halubje je imelo puno narodneh učiteji, pa i popi, puno narodneh judi ki nisu gjedali samo na svoj uski interes da stave ča va svoj žep, leh da daju i drugen priliku ako jih je voja delat.
I si ti novi judi nisu samo, grdo rečeno, »priplod« stanovništvu, leh nova krv i pamet Puno njih se je promenilo kako ča se daju i oni ki su šli nekad odovuda va Meriku. Ćapali su i govor, i kulturu, i način živjenja, postali jeno z noven krajen, z noven zavičajen. Neka ni oni, ti novi, ne pozabe otkuda su, kade su rojeni, ma njiha deca i vnuki sad imaju svoj novi zavičaj ki će njin postat stari kako budu šla leta. To je tako, drugače i ne more bit, ako smo judi, a smo valda i morda!
A kad je tamo, sjetimo se svih onih koji su u sto godina radili za taj Halubjan i njegove ljude - djecu, mlade, zrele i starije. Naravno je da veliki broj njih više nije tu, otišli su tamo kud zavazda gre se. No, i oni na neki način žive u članovima i prijateljima Halubjana. Oni su njegov dobri duh.
Ljudski koraci se brzo izbrišu, ravnaju ih bura, jugo, vrijeme, sve u nama i oko nas. Ostaju samo u srcu i riječi. Nije utješno, ali nam nema pomoći. Samo smo pjena na valu, samo šmrkalj na palice, a ipak - ljudi smo, neponovljivi, tvrdoglavi, brtoglavi, baš kao taj bivši i sadašnji Halubjan i Halubajka koji žive u svima nama.
Odsad do vječnosti, pa i malo dalje! Toliko!
